Prospekt Mira

Scena 1:
Subota. Kolege i ja idemo na žurku. Sektašku naravno ( sve same arhitekte = sekta). U okolini Prospekta Mira, zalazeci u uličice, nailazimo na sledeću scenu : devojke, skroz skockane stoje na trotoaru, postrojene, jedna pored druge, okrenute prema ulici. Kola, ima ih desetak i više, parkirana na ulici prema devojkama, farovi upereni u njih. Nisu panduri. Nije mi jasno u trenutku šta se dešava, ali kolege mi sve obajnjavaju. Njima kao jasno sve. Pitam se ko su ovi ljudi i šta se dešava? Pa…momci u kolima su markoi i došli su da izaberu devojke koje ce da rade za njih. Ceo događaj trajao je veoma kratko. Dok smo se okrenuli da vidimo šta ce sledeće da se desi, devojke su vec raspoređene ulazile u kola i odlazile sa svojim novim poslodavcima. Kasnije te večeri kada smo se vraćali kuci, neka od kola su bila jos parkirana, sumljivi tipovi su sedeli u kolima, u mraku, pušeci, …čekajući ”devojke” da završe posao za to veče.

Scena 2:
Nedelja. Opet na Prospektu Mira. Ulazim u metro. Ispred mene žena, čovek ispred nje klati se, jedva ide. Pijan je nama šta. Dolazimo do eskalatora, žena se odmiče od njega što dalje, a bogami i ja.
Uvek morate da pazite u metrou, pijanih rusa ima ko dobar dan, svaki dan, ceo dan, stari, mladi, muškarci, žene, devojke, momci..(odvratni su) i desava se da u toku klaćenja mogu da vas povuku, ili padnu preko vas dok ste na eskalatoru, a tada nema zaustavljanja…sve do dole, nedajbože da slomite nesto ili još gore.
Plus uvek ali uvek stojite na desnoj strani, da bi oni koji žure mogli trčeći da prođu pored vas, bez da vas pokupe sa sobom.
Znaci žena uzmiče, jer matori kreće da ide unazad, preskače stepenicu dve, maše jednom rukom, drugom se drži, pokušava da održi ravnotežu. I onda gubi ravnotezu, i kreće da se kotrlja na dole. Ajmemajkomoja!!!!! Čovek se kotrlja i kotrlja i kotrlja. Pomislim gotov je. Polomio se. Ćao. Doviđenja. Užasna scena. Smrad metroa se oseća, onaj ustajali vazduh, ljudi nepomično stoje na ekalatorima, koji idu goredole i gledaju, nepomično, čoveka koji se kotrlja. Niz. Eskalator. Čovek se konacno zaustavlja. Dubok je silaz u metro na ovoj stanici, tako je da kotrljanje trajalo poprilično dugo. Meni kao večnost, mogu da mislim kako je njemu bilo. Zaustavio se. I ništa. Ne pomera se. Gledam bledo i ne verujem, čovek se ne pomera. Mislim u sebi, ajde čovece samo se pomeri. bar malo samo. jedan pokret. Onda se čuje baba-kontrolor koja sedi u svojoj kućici na dnu eskalatora i govori nešto. Verovatno onom čoveku, koji se i dalje ne pomera. I onda se pomeri. Prvo ruka, onako iskrivljena, pa onda noga, polako počinje da se pridiže, ali i dalje ne ustaje nego sedi na stepenicama i kupi svoje stvari. Taman ustaje kada stiže do kraja. Baba i dalje melje preko onog mirkofona. A on je i dalje pijan i jedva hoda, ali ziv.